О одсеку

Одсек за српски језик и лингвистику, са својим двема катедрама – Катедром за српски језик и Катедром за српски језик као нематерњи, матични је одсек за две студијске групе: Српска филологија: Српски језик и књижевност и Српска филологија у контатку с мађарском / словачком филологијом. На Одсеку се, поред основних, организују и дипломске (мастер) студије – Српска филологија: Српски језик и лингвистика. Од школске 2002/3. у оквиру Одсека постоји и Центар за српски језик као страни, у којем полазници уче српски језик и упознају се са српском културом, историјом, географијом и друштвено-економском структуром Србије.
Наставници са Одсека, поред наставе, укључени су у научне пројекте покрајинског и републичког ранга. Одсек је, наиме, носилац двају актуелних пројеката Министарства за науку Републике Србије: пројекта Историја српског језика и пројекта Стандардни српски језик, који су високо рангирани од стране Министарства науке и заштите животне средине. Од 1965. године Одсек уређује међународно познати лингвистички часопис Прилози проучавању језика, у којем се објављују научни првенци талентованих студената и млађих сарадника. У 2002. години покренута је и едиција Лингвистичке свеске у којој је досад штампано 9 књига.
Одсек наставља рад Института за јужнословенске језике који је од 1976. до 1993. године, када је дошло до трансформације Филозофског факултета, пословао као правно лице у оквиру Факултета. Институт је настао спајањем Катедре за јужнословенске језике и Института за лингвистику.
Катедра за јужнословенске језике основана је 1954. године, када је и започео рад Филозофског факултета предавањем (1. децембра) Александра Белића. Њен рад из тог периода обележила су препознатљива имена наше лингвистичке науке: Миливој Павловић, Павле Ивић, Милка Ивић, Петар Ђорђић, Иван Поповић, Александар Младеновић, а убрзо затим и Рудолф Коларич, Војислав Илић, Душан Јовић, Јован Кашић, да би након тога почели пристизати кадрови школовани на овом факултету и његови магистранди односно докторанди – Јасна Мелвингер, Драгољуб Петровић, Милорад Радовановић, Вера Јерковић, Јован Јерковић, Мато Пижурица и др. Војводина, имајући завидну културну традицију, без универзитета али с гласовитом Матицом српском, знала је да окупи, цени и подстиче праве вредности, а новооснована катедра, настала у духу добре белићевске традиције, показала се као отворена средина за продор модерних лингвистичких струјања.
Оснивање Института за лингвистику крајем 1969. године било је резултат бољих услова за рад (с овим кораком се, наравно не случајно, поклапа излазак прве генерације постдипломаца при истој катедри), као и процене да катедра, с традиционалним устројством, навикама и обавезама, није најпогодније место за организовани тимски рад који подразумева, између осталог, дугорочнији рад, друкчију организацију посла, формирање обимне документације и разноврснији профил кадрова. Своје постојање Институт је оправдао високом научном продукцијом и публикацијом различитих монографија и речника као резултата својих истраживања.
Катедра за јужнословенске језике у интеграцију је ушла с афирмисаним кадровима, а Институт за лингвистику с разрађеним научним пројектима, прилично богатом документацијом, специфичним и добродошлим искуством у тимском научном истраживању и са искуством самосталног институтског рада и пословања, релативно младим кадром и, уз то, обе стране с искуством заједничког рада и свестране сарадње. Тако се Нови Сад, у релативно кратком времену према универзитетским мерилима, афирмисао као препознатљив лингвистички центар. Доказ за то су десетине специјализаната, готово са свих континената, од којих су многи данас значајна лингвистичка имена. Зато се неретко говори о новосадској лингвистичкој школи, чији су заштитни знак били и остали Павле и Милка Ивић, а Одсек за српски језик и лингвистику њено упориште.

 

Врх стране